Društvo činimo ja, ti i on

(1.4.4.) Društvo

Ti i ja još ne činimo društvo.
Ono počinje tek s onim trećim.
Društvo činimo ja, ti i on.

Za raspravu su neophodna bar trojica: dva suprotstavljena i treći, koji sudi.
Ja se trudim da te podredim mojim namerama i željama, da te učinim sredstvom njihovog ispunjenja, da te zarobim, da od tebe stvorim slugu, konačno - da te poistovetim sa sobom. Ti isto tako. Da nema onog trećeg, koji će sa strane da prosudi šta time postižemo, ostali bismo zarobljeni u večito životinjsko rvanje. Tek će nas taj treći naterati da na svoje rvanje pogledamo i sa strane, svojim i tuđim očima.
Rešenje nije ni potpuno ostvarenje mojih namera i želja na tvoju štetu, ni tvojih na moju. Tako bismo se međusobno uništili. Dobro za nas oboje postiže se samo obostranim žrtvovanjem, obostranim ustupkom u ponečemu. Na te ustupke ukazuje nam onaj treći. Tim ukazivanjem i našim pristankom na ustupke svi troje stvaramo novu vrednost, koja nije ni samo moja, ni samo tvoja korist. Ona je nešto treće: korist za društvo, a ono što je korisno za društvo, postaje naše zajedničko, kroz žrtvu postignuto dobro. Njegovim ukazivanjem na ustupke i našim pristankom na njih raspra prerasta u raspravu, naše pojedinačne koristi postaju naše zajedničko dobro,
a ono što nam se napolju dešava tokom prerastanja naših sukoba u druženje, dešava nam se i unutra, u duši. Unutrašnji duhovni sukobi prerastaju u svesno raspravljene sadržaje. Duša postaje svesna sebe i sebi suprotstavljenog sveta.
Svest je unutrašnja, duhovna rasprava, a društvo je napolju objavljena, otelotvorena rasprava. Jedno se u drugom ogledaju, jedno bez drugog ne bi mogli da postoje. Oboje su trojstvo, koje čine dva suprotstavljena i treći, koji sudi.Kad se to troje međusobno usmeri, objedini, proveri i uskladi unutra, nastaje svešću stvorena zrela ličnost. Kad se to isto učini među bližnjima, napolju, nastaje svešću stvoreno zrelo društvo.

Neću da te zamajavam pričom o razvoju društva, o našoj vekovnoj zajedničkoj društvenoj prošlosti. O tome razgovaraj s drugima, koji to znaju bolje od mene, ili potraži u knjigama. Neću da te zamajavam ni pričom o društvenim skupinama, porodici, plemenima, udruženjima, društvenim slojevima, narodima i tako dalje. Priču o njima i njihovim međusobnim trvenjima potraži u društvenim naukama. Ovde ću samo da se osvrnem na ono što je društvo, otelotvoreno u tvojim bližnjima, na tebi stvorilo raspravom, borbom, pa i sudarom.
U sukobu s tobom društvo obrazovanjem i vaspitanjem zajedno s tobom stvara tvoju ličnost, usađujući u nju svoje već uobličene običaje i pravo, upućujući te da ne budeš ni gospodar, ni rob, već saradnik. Kad kroz taj postupak dovoljno sazriš, sobom vladaš, a u društvu se vladaš. U zrelom društvu se zrela ličnost ne ponaša kao životinja, već se vlada kao saradnik. Sazrevanja društva i ličnosti teku uporedo i jedno su drugom slika u ogledalu. Nezrelo društvo stvara nezrele ličnosti, i obratno.


(1.4.4.1.) Obrazovanje


Životinja uči nasumično, isključivo kroz pokušaj i grešku, a priroda je prema njenom učenju ravnodušna. Ljudska zajednica nije ravnodušna prema učenju svojih članova. Ona im pruža pomoć u učenju pozajmljujući im iz zajedničke baštine gotova jezička pravila i po njima uređene postupke delovanja. S razvojem zajednice oblici te pomoći postaju sve složeniji, da bi se u zrelom društvu razvili u usmereno, objedinjeno, provereno i usklađeno obrazovanje i vaspitanje. Osim što sam uči nasumično, čoveka zajednica još obrazuje i vaspitava. Kroz svoj razvoj i ona sama uči učenje da bi svoje članove usmereno, objedinjeno, provereno i usklađeno uspešno podučavala.
Obrazovanje i vaspitanje su skup uređenih jezičkih pravila i postupaka po kojima zreli pojedinci pomažu nezrelim da sazre. Obrazovanjem društvo pojedincu pozajmljuje jezička pravila i postupke po kojima stiče veštine i znanje, a vaspitanjem mu pozajmljuje običaje i pravo, po kojima se njegovo znanje i veštine stapaju s društvenim vrednostima, što će zajedno učiniti da uspešno ovlada sobom i da se zrelo vlada u društvu.

U prvobitnim siromašnim zajednicama svo obrazovanje obavlja se u porodici. Deca od svojih roditelja uče pre svega govor, a kroz njega sve sakupljačke, lovačke, stočarske, zemljoradničke, graditeljske, pa i boračke veštine. Uporedo s veštinama ona stiču i odgovarajuća znanja o priručnom svetu, o sakupljenim plodovima, lovini, stoci, žitu, oruđu i oružju, povratno obogaćujući govor znanjem. Obrazovane veitine i stečena znanja vremenom kroz govor postaju sve bogatija porodična, potom i plemenska zajednička međusobno pozajmljiva baština.
U razvijenijim plemenskim zajednicama nastaje podela rada. Rad se deli na struke, pojavljuju se zanati. Tu se već i obrazovanje cepa na porodično i stručno. Zanat se ne uči u porodici, već od posebnog stručnjaka-zanatlije.
U još razvijenijim zajednicama iz posebnih veština izdvajaju se neka opšta znanja, zajednička svim veštinama: proizvodnim i boračkim veštinama, veštini bajanja, vračanja i isceljenja, veštini govora i drugim. Tu se pojavljuje i nova društvena uloga: od sakupljača plodova, lovca, stočara, zemljoradnika, zanatlije, borca i vrača, od uloge roditelja odvaja se uloga predavača tih opštih znanja - uloga učitelja! Uporedo iz porodičnog doma, lovišta, tora, njive, radionice, borilišta, lečilišta i svetilišta - izrasta učilište! Izdvajanjem učitelja u posebnu društvenu ulogu i stvaranjem učilišta zajednica pre svega sebe uči kako da podučava svoje neobrazovane članove, posebno potomke. Kroz podučavanje se sva ta opšta znanja i posebne veštine sve više usmeravaju, objedinjuju, proveravaju i međusobno usklađuju u posebno uobličenu oblast znanja, u nauku. Nauka postaje usmereno, objedinjeno, provereno i usklađeno, kroz podučavanje međusobno pozajmljivo znanje.
U bogato razvijenom društvu se podučavanje sve više premešta iz porodice u širu društvenu zajednicu. U porodici stičeš osnove veština i znanja, koje će društvo da ti usavrši u učionici kad dovoljno odrasteš. Obrazovanje sva ona četiri velika skupa veština /(1) rukovanja sopstvenim telom, (2) oblikovanja priručnog sveta, (3) opštenja s bližnjima i (4) istraživanja/ i danas počinje u porodici, ako je ima, a usvršava ih društvo u podesnim učilištima. Na primer:
(1) - Veština rukovanja sopstvenim telom usavršiće ti se tek u takmičenjima, za koje te osposobljavaju stručni učitelji u posebno podešenim učilištima. Kroz takmičenja, ili i borbu, osim bogato razvijene veštine rukovanja sopstvenim telom stičeš još i posebno svojstvo ličnosti, ličnost stručno obrazovanog takmičara, ili i borca, ratnika, što se ponekad naziva takmičarskim, ili i ratničkim duhom, - a taj naziv može da stvori zabunu, ako se duh shvati kao nešto duši nadređeno i spolja nekakvim bogom nametnuto, a ne kao još jedno svojstvo ličnosti, to jest, sobom stvarane duše.
(2) - Razvojem veštine oblikovanja priručnog sveta stičeš još jedno podruštvljeno svojstvo duše, stičeš ličnost stručnjaka. Da bi članove zajednice obrazovalo u stručnjake društvo treba prethodno da izvrši podelu rada, da obrazuje stručne učitelje za odgovarajuću stručnu obuku i da stvori podesna učilišta.
(3) - Razvojem veštine opštenja s bližnjima (veštine razgovaranja) razvijaju se u najvećoj meri ona opšta znanja koja su zajednička svim strukama, koja su osnov nauke. U učionici ti, između ostalog, predaju uobličena jezička pravila. Pre svega, uče te da govoriš razumljivo, opismenjuju te. Podesnim primerima navode te da usvojiš jezička pravila razumevanja govora, da pravilno, na razumljiv način i štedljivo upotrebljavaš reči u razgovoru, da sklapaš sagovorniku razumljive rečenice. Uče te da valjano i pouzdano iskazuješ baš to što nameravaš i želiš da iskažeš. Osim toga, uče te da meriš i računaš, da usvojiš jezička pravila računa. Najzad, u učionici ti predaju baštinjena pravila poimanja (to jest uopštavanja iskustva u pojmove) i suđenja (to jest uspostavljanja usmerenih, objedinjenih, proverenih i usklađenih odnosa među pojmovima). Jednom reči: uče te da uspešno opštiš s bližnjima štedeći i sebe i druge,
a razvijenom veštinom opštenja povratno razvijaš sopstvene veštine posmatranja i delanja po tim istim jezičkim pravilima. Zato je svojevremeno rečeno da se znanja i veštine sastaju u uzajamno proždirućem kolutu učenja, u kome oboje povratno debljaju, jedno na račun drugoga.
(4) - Podučavajući ga veštini istraživanja, društvo pojedincu pozajmljuje još jedno svojstvo ličnosti - ličnost naučnika! Naučnik razvija veštinu rukovanja sopstvenim telom, oblikovanja priručnog sveta i opštenja s bližnjima radi uspešnog istraživanja, a povratno istražuje kako rukuje sopstvenim telom, kako oblikuje priručni svet i kako opšti, ništa drugo! Od svih članova zajednice on u najvećoj meri (kad je uspešan) obogaćuje zajedničku riznicu proverenih znanja novim pozajmljivim postupcima delanja. Rastom nauke i umnožavanjem naučnika-istraživača, društvo prirodu sve više pretvara u zajedničko potrošno dobro.
Takav razvoj nije bez teškoća. Bogatstvom se uvećava potrošnja, a uvećanjem potrošnje razvija se novo svojstvo ličnosti - lenji potrošač! Taj ne stvara, niti istražuje - on troši zatečeno! Razvojem istraživačke veštine i usvajanjem nauke postaješ pre svega stvaralac, Bogatim stvaralaštvom uvećavaš potrošnju. Zauzvrat, preovlađujuća, prekomerna potrošnja ubija u tebi stvaraoca. I tako u krug, dok se svemu tome ne nađe neka mera. Društveni si leš, ako je ne nađeš.

Ako posmatranje usmeriš na onu ukupnu društvenu delatnost kojom zajednica obrazuje svoje članove, videćeš da se unutar njenog sastava oblikuje neka vrsta posebnog ustrojstva, posebna društvena ustanova, veoma slična onome što je u telesnom sastavu sisara oblikovano u matericu. Katolička crkva takvu ustanovu unutar svog sastava čak i naziva semeništem. Obrazujući svoje članove društvena zajednica uporedo unutar sebe obrazuje posebno ustrojene ustanove, zadužene za rasplođavanje obrazovanih, obrazuje prosvetu. Prosvetna delatnost i njene ustanove zajedno čine onaj rasplodni uređaj koji obezbeđuje da se društvo kroz ponavljanje obrazovanih održava isto onako kako se pojedinačna životinjska vrsta održava plođenjem, ponavljanjem u novorođenim jedinkama.
Svoju ličnost (a u okviru nje ličnost takmičara, borca, stručnjaka, veštog sagovornika i istraživača) stvaraš pre svega onoliko koliko ti je društvena zajednica pozajmila gotova jezička pravila postvarivanja sebe i sveta. Usvajanjem i razvijanjem tih istih pravila i postupaka ti ćeš, zauzvrat, omogućiti društvenoj zajednici da opstane i da se razvija. Takvim obostranim uzajamnim razvijanjem kroz prosvetnu delatnost, i tvoja ličnost i društvena zajednica postaju sve slojevitiji i bogatiji. U slojevitom, bogato razgranatom društvu i prosvetna delatnost unutar sebe se sve više raslojava, razgranjuje. Nauka se grana na posebne oblasti:
- na nauke o društvu, koje istražuju pre svega društvenu prošlost da bi razumele društvenu sadašnjost;
- na nauke o pojedincu, koje takođe proučavaju njegovu pojedinačnu prošlost radi razumevanja njegovih sadašnjih sposobnosti;
- na nauke o prirodi, kojima se obrazuju veštine pretvaranja prirode u društveno potrošno dobro; i najzad
- na nauke o stvaranju nauke, o naukovanju, to jest podučavanju neobrazovanih.
Svaka od tih nauka unutar sebe stvara sopstveni istraživački postupak, a uporedo s njom društvo stvara istraživačke ustanove unutar svog sastava.
Pozajmljivanjem tih postupaka i znanja ujedno se zadužuješ da ih daruješ neobrazovanima, pre svega potomcima. Kako svaki dug podrazumeva i kamatu, zadužuješ se još i da sve to usavršiš. Lopuža si ako to ne učiniš. Preslišaj se koliko smo ipak svi mi pretežno lopovi.


(1.4.4.2.) Vaspitanje


Osim što ti uređenim postupcima obrazovanja društvo omogućava da usavršiš i razviješ sopstvene veštine znanja, ono te vaspitanjem navodi da usvojiš društvene vrednosti, da razviješ svoju ljubav. Veština i znanje se na potomstvo prenose uputstvima, a ljubav savetima. Zato što razvoj ljubavi počinje već s dojenjem, za usvajanje društvenih vrednosti presudno je ono što se dešava u porodici. Temelji uobličene ljubavi postavljaju se već u ranom detinjstvu, da bi kasnije bitno određivali ono što ćeš u zrelosti da voliš, što će ti zrela ljubav naručivati da činiš u postojećim društvenim okolnostima.
Porodica te pre svega uči strpljenju. Roditelji te uče da zadovoljenje svojih potreba, namera i želja pomeriš u strpljivo čekanje. Usvajanje i uvežbavanje strpljenja obojiće na bitan način sve sadržaje crta i odlika ličnosti. Osim toga, podesnim i veštim vaspitanjem postignuto strpljenje postaje bitno obeležje svakog zauzetog stava u bilo kojim okolnostima, najzad - i bitno obeležje ličnosti u celini. Na postizanje strpljenja roditelji te navode uglavnom na četiri načina: ili ti nude sebe kao uzor, ili ti postavljaju zabrane i nagrađuju te za prihvatanje uzora i zabrana, ili te i kažnjavaju. Uzor, zabrana, nagrada i kazna čine temelj svakog vaspitavanja.
Dobro vaspitanje pre svega podrazumeva pametno odabrane uzore. Nevolje u vaspitanju potiču uglavnom otuda što roditelji retko sebe jasno vide kao uzor - a uzor su, videli to ili ne! Uzor je prelomna tačka društveno poželjnog, ili nepoželjnog vaspitanja. Tek usvajanjem uzora dete konačno prihvata ili ne prihvata savete šta treba da čini. Saveti o poštenju, na primer, bez odgovarajućeg uzora prazna su priča. Dete postaje pošteno tek kada usvoji uzor poštenja. Ako nepoštenog roditelja prihvati kao uzor, biće nepošteno bez obzira na njegove savete. I tako redom.
Uzorom se trpljenje na bitan način razvija u strpljenje. Roditelj je, pre svega, uzor strpljivosti - ako jeste! Ako želi da mu dete ovlada sopstvenim trpljenjem, mora prethodno on njime da ovlada. Zabrane, nagrade i kazne su mu u tome samo pomoćno sredstvo. Bez uzora one promašuju svoju svrhu.
Vaspitna prednost uzora nad zabranom i kaznom je u tome što je svaka zabrana ujedno i neugodna prepreka, a kazna je još i svojevrsna opasnost, pa se postavljanjem zabrana i kažnjavanjem dete u stvari uči kako da ih izbegne, kako da umakne osujećenju svojih namera i želja. Nasuprot tome, uzor je poželjni mamac, čijem usvajanju dete hrli po sopstvenom podsticaju, pogotovu ako je potkrepljen pametno odabranom nagradom. Ono se konačno poistovećuje s uzorom, usvaja ga kao nešto najsvojstvenije. Zabrane i kazne su mu nametnute, tuđe, otuđuje ih od sebe. Ako detetu otuđene zabrane i kazne pretežu u vaspitanju, ono će i samo da se otuđuje, najpre od roditelja, potom i od društva u celini. Umesto uzorna, postaće otuđena ličnost. Umesto uzornim, objaviće se društveno otuđenim vladanjem.
Ipak, ne vaspitava se samo uzorom. Uspešno se vaspitanje postiže pametno odmerenim spojem uzora sa zabranama, nagradama i kaznama, koje su onoliko neophodne koliko i uzor. To uspeva samo onim porodicama koje potomke vaspitavaju prihvatljivim savetima, koji su potkrepljeni uzornim ličnostima roditelja sa uzorno usklađenim porodičnim odnosima, a osim toga i zabranama, koje ne povređuju vaspitanika, i nagradama i kaznama, koje su mudro odmerene i jasno obrazložene. Jedino ostvareni sklad svih tih postupaka može da učini savete mudrim,
a mudar savet navodi vaspitanika da usvoji poželjne društvene vrednosti, da usvajajući lepo, dobro i sveto slobodno po svom unutrašnjem podsticaju učestvuje u izgradnji sopstvenih društvenih uloga, pa preko njih da stiče društveno poželjnu ličnost u celini. Nažalost, bar za Srbe znamo da su im takve porodice u manjini, a porodice, u kojima se ne ostvaruje poželjan sklad vaspitnih postupaka, možemo grubo da razvrstamo u sledeće skupove:
Prvi skup čine porodice u kojima jedan roditelj, ili oba, okrutno gospodare decom. Deci se brojnim zabranama i okrutnim kaznama određuje šta će da čine i kako da se vladaju. Zabrane i kazne prednjače, uzor i nagrada su najčešće zanemareni. Deca se ne navode da slobodno, po sopstvenom podsticaju usvajaju poželjne društvene uloge, već im se one okrutno nameću. Razvoj slobodnog saradništva je u ovim porodicama potomcima otežan. Pod šibom takvog vaspitanja oni tvrđi se razvijaju u okrutne gospodare, bezobzirne napadače, a oni mekši u ponizne sluge, prestrašene begunce. U zrelom društvu su podjednako nepoželjni.
U drugom su skupu porodice u kojima je vaspitavanje bitno obeleženo sveprisutnom brigom da se deca zaštite od svakog povređivanja. Strašljivo se nadzire svaka radnja deteta, brižljivo se otklanjaju sve prepreke i opasnosti s kojima bi dete moglo da se suoči. Umesto da ga obrazuju i vaspitavaju, roditelji mu služe za zadovoljavanje njegovih potreba i ispunjenje želja. Kakvo će pile da se ispili iz takvog gnezda, jasno ti je i bez mojih opisa!
U trećem se skupu roditelji prema obrazovanju i vaspitanju dece odnose nemarno, prepuštajući ga društvu. Brižljivo odabranog uzora nema, a zabrane, nagrade i kazne su nasumične, neodmerene. Ostavljeno je deci da sama, bez pomoći roditelja izgrađuju svoje društvene uloge. Tu se umesto domaćeg stiče ulično vaspitanje bez obzira kom društvenom sloju takva porodica pripada.
I tako dalje i tako dalje. Naveo sam nasumce ta tri različita načina vaspitavanja dece jedino s namerom da oštrije istaknem ono što nazivam zrelim vaspitanjem, jer se samo njime postavljaju temelji društveno poželjnoj, zreloj ličnosti. Samo takvo vaspitavanje navodi dete da slobodno prihvati i dalje izgrađuje poželjne društvene uloge, duboko prožete ravnopravnim saradništvom. Zrelo se vaspitanje postiže bezbrojnim načinima, kao što se na bilo koji vrh može da popne bezbrojnim putevima. U tome uspevaju samo neke porodice, a bezbroj je načina da na tom putu bilo gde zastanu i ne ostvare zrelo vaspitanje potomstva. Razvrstavanje porodica po bitnim obeležjima načina vaspitavanja (radi pouzdanijeg predviđanja kakva će svojstva ličnosti razviti njihovi potomci) - predmet je posebne nauke. U nju ovde nećemo da se upuštamo.
Dete žarko želi da se poistoveti s uzorom, jer to poistovećenje ljubavlju čuvstvuje kao sopstveno obogaćenje, jer mu se raduje. Istovremeno ono želi da izbegne osujećenje trenutnih namera i želja postavljenim zabranama i kaznama, jer ih se boji. Pošto su mu željeni uzor i neželjena osujećenja otelotvoreni u istoj uzornoj ličnosti, najčešće u voljenom roditelju, u njemu nastaje unutrašnji sukob suprotstavljenih namera i želja. Iz tog sukoba može da izađe bilo obogaćeno novim, društveno vrednijim svojstvom ličnosti, bilo s oštećenjem već postignutih svojstava, ili bar njihovim trajnijim osujećenjem. Zrelo vaspitavanje mu pomaže da iz takvog unutrašnjeg sukoba izađe obogaćeno makar klicom, iz koje će da izraste zreli stav saradništva, dovoljno duboko prožet strpljenjem, stečenom spremnošću na žrtvu, htenjem da se ono što se iznutra hoće, konačno odlučno neće, ako osujećuje željenu saradnju.
Roditelji su nam najpre hranioci, potom učitelji i saradnici, da bi postali žrtvenici kojima ćemo da se žrtvujemo i svetilišta, kojima ćemo da se posvetimo. To je put kojim se kroz zrelo vaspitanje dosežu vrhunci društvene vrednosti. Ako želiš da postigneš više od toga, budi vernik, ali se dobro čuvaj samoobmane. Jer ono što tako želiš da postigneš, iznad je vrha planine, nenastanjiv je oblak, a crkva ti nudi stanovanje u oblacima bez obzira da li je pobožna ili bezbožna. U tom svom poslu nijedna te crkva (pa među njima ni bezbožnička) ne poziva u raspravu, u zajedničko traganje za istinom. Nasuprot tome, ona ti nudi odavno mrtve, zagrobne naučne istine, ili i neproverljiva otkrovenja, a poziva te da se zajedno s njom klanjaš. Koliko iz toga možeš na sebi da istešeš neku vrednost, prosudi bez mene.

Na temeljima, postavljenim u porodici (ako je ima) nastavlja se vanporodično društveno vaspitavanje uglavnom na dva koloseka:
- u sukobu s pojedincima ili vanporodičnim zajednicama, družinama i
- u društvenim vaspitnim ustanovama (uključujući vojne i verske).
U sukobu s pojedincem vaspitanik se uči da postavlja zahteve, da gospodari ili da udovoljava zahtevima, da služi. Rvanjem s pojedincima, s kojima se susreće, naučiće najzad i da pristane na obostrano slobodno ugovorenu saradnju uz obostrane ustupke. Među vanporodičnim pojedincima može nasumce da naiđe i na prihvatljiv, njemu poželjan uzor s kojim će da se poistoveti ako čuvstvuje da je tim poistovećenjem obogaćen. Tako se sklapaju prijateljstva. Prijatelj postaje prijatelj tek pošto se s njim dobro porveš.
Ali, uzor će češće naći u družini kojoj pristupa, jer ga u njoj ne traži nasumce, već mu ona nudi (ili i nameće) svoj, već oblikovani uzor družine. Vernička družina nudi mu uzor vernika, vojnička uzor vojnika, strukovna uzor stručnjaka, istraživačka uzor istraživača, a potrošačka, bludnička i lopovska uzor potrošača, bludnika i lopova. Prihvatanje takvog uzora družina na svoj način nagrađuje. Savremeno društvo mu nudi gotovo neograničen izbor družina, a s njima i neograničen izbor dobrih, ili i loših, društveno nepoželjnih uzora. U tom nepreglednom izboru biranje uzora mu je slobodno, a za slobodno odabran i usvojen uzor sam će da snosi odgovornost, prvo pred sobom, a potom i pred društvom.
Osim nenadziranog (ili nedovoljno nadziranog) vanporodičnog vaspitavanja na ulici i u družinama, osim nastavljanja vaspitanja u prosvetnim, stručnim, naučnim i drugim radnim ustanovama (uključujući vojne i verske), nadzirano vanporodično vaspitanje se obavlja i u posebno ustrojenim društvenim vaspitnim ustanovama. Sprovode ga stručno obrazovani vaspitači. Razumljivo je da je razvoj ljubavi (pre svega razvoj strpljenja) u tim ustanovama otežan zbog nedostatka roditeljskom ljubavlju nabijene brige za razvoj potomstva, zbog odsustva one spremnosti na praštanje koja je ispunjena roditeljskom ljubavlju. Jer, dete samo na strpljenje bližnjih uzvraća razvojem sopstvenog strpljenja, a samo je strpljenje roditelja (pre svega majke) nabijeno prirodnom (čak i telesno ukorenjenom) posebnom roditeljskom ljubavlju prema porodu.
Najzad, savremeno društvo sve više teži da i izvršenje društvene kazne zbog učinjenog oštećenja zaštićenog društvenog dobra preinači u takozvanu vaspitno-popravnu meru. U načelu savremeno društvo se odriče osvete za učinjenu štetu.
Društvo, dakle, u celini raspolaže nepreglednim brojem različitih vaspitnih postupaka. Bilo da su porodični ili vanporodični, svi su ti postupci usmereni na razvoj ljubavi, pa kroz nju i na razvoj društvenih vrednosti. Ali, ono što je vredno pojedincu, ili i družini u koju stupa, može da bude štetno po širu zajednicu. Lopovluk, na pimer, može da bude voljen, može da bude lep pojedincu i družini. Unutar lopovske. družine mogu da se razviju odnosi čak i međusobnog žrtvovanja, lopovi jedan drugom mogu da budu i dobri, ali i tada zajedno na štetu nekog trećeg, na štetu šire zajednice. Tako nastaju unutardruštvena trvenja. Da bi ih izbeglo zrelo društvo najpre unutar sebe izgrađuje poželjne vrednosti, svojevrsne opšteprihvaćene žrtvenike i svetinje, na čije prihvatanje navodi vaspitanike pametno odabranim uzorom, zabranom, nagradom ili i kaznom.
Kakvu ćeš ulogu (i u okviru nje kakav stav) da ostvariš u tekućem društvenom sukobu, u tekućoj raspravi, zavisi pre svega od onoga što ti društvo nudi kao uzor poželjne društvene vrednosti i čime te navodi da ga usvojiš, a potom i od onoga što ti od svega toga uspeš da usvojiš. Onakva si ličnost, kako voliš to što činiš i šta voliš da činiš.



sledi:

Ljubi istinu svom strogošću prema sebi

_